Ćutanje

Sasvim običan dan u Nikšiću. Narod je pohrlio da zauzme svoje mjesto na, suncem okupanim, terasama kafića. Ispijanje jutarnje kafe na terasi kafića u Nikšiću, je ritual i stvar prestiža. Dok naočare skrivaju oči, usta izvezuju priču o raznim temama i stvarima. Počevši od onog što se podrazumijeva, komentarisanja prolaznika, preko, fudbalske utakmice koju su svi gledali prethodne noći, pa sve do, krize u Ukrajini. Veoma zanimljivi razgovori i stavovi na ove teme se iznose, vedrim jutrima u popularnom nikšićkom Sutomoru.

Pssst!

Nije ovo slučaj samo sa Nikšićem. Elem, u bilo kom gradu na našem podneblju čućete iste filosofske priče. Ne zaboravimo, da budala od filosofije i nauke pravi vic, i to onaj sa bradom. Scenario je otprilike ovakav. Dolazite posle jutarnje šetnje, na terasu da popijete jutarnju kafu i pročitate novine. Sami, da uživate u kafi i miru. Dok se ušiveni orao (logo) Armanija polako odvaja od farmerica kupljenih u polovnim stvarima, i dok se doziva konobar da podgrije kafu, počinje priča o krizi o Ukrajini. Sledeći prelaz će vas sigurno odvesti do Rusije i našeg (ne)prijateljstva sa njom, a onda sami Bog zna na koju ćete stranu otići u toj priči. Možda ka majstoriji Ronalda ili Mesija, a možda i ka istraživanjima na polju nuklearne fizike. Doista, zanimljivo. Dok slušate takvu raspravu, neminovno je da se u jednom trenutku iskljucite iz nje. I dok uživate u žamoru svijeta koji prolazi šetalištem, glas koji se raspravlja od politici će preusmjeriti Vaše uši i misli ka njemu, bar na taj jedan trenutak. ''Izbori će. Eeeee, da je meni kukavcu da se upitam. Ja bi' ti na vlas' doveo .... " Dok ga slušate, prisjetićete se čuvenog pitanja, koje je otvorilo Vama bojanku i slikovnicu politike (odnosi se na moje vršnjake, današenje studente) , ''Jesi li za Mila ili Momira?!''. Sa smiješkom okrenete glavu, I sada već penzionisani čičica priča kako se živjelo dok je bio živ Tito. Plaćate kafu i odlazite. Na putu do kuće sumirate utiske, od Ukrajine, preko politike do Tita za jedno jutro. Dobro, pa nije loše, tek je počeo dan. Dolazite kući, palite televizor, kad tamo naši politicari i poneki Rus. Dok avetni Rus prijeti da će na nas poslati rakete, sa gnušanjem listate kanale, dok Vas prozivodi za mršavljenje i potenciju 'pozivaju' da ih kupite, vi listate kanale brže i opet se vraćate na onaj gdje je bio onaj Rus. Sada je tamo naš veliki političar i državotvorac koji miri Ukrajinu i Rusiju, dok odmah posle njega u sledećem prilogu gledamo novu bitku rata, koji će zasijeniti onaj stogodišnji. Rata na političkoj sceni, vlast-opozicija. Pokušavaju da rijese problem, i potpišu jedno primirje, međutim odmah posle toga počinju napadi i afere žestokim intezitetom. Dok nasi mire Ukrajinu i Rusiju mi nastradasmo. Ćutke gasite televizor, i odlazite na dogovoreni fudbal sa društvom. Neriješeno je, minut do kraja termina, imate kontru, vaš drugar Miloš (koji je trebao biti vezista, u najmanju ruku, Arsenala, ali igrom slučaja je sada ne terminu) ne uočava Vas na drugoj stativi potpuno samog, vec pokušava da izvede drigling u stilu Ronalda, međutim, sapliće se i primate gol iz kontre. Ćuteci se oblačite posle termina i odlazite kući.

Dok ćutite napredujete, saznajete sve i svašta. Ponečemu se nasmijete, ponečemu oduševite, ali napredujete. Samo da li uzbrdo ili nizbrdo, pitanje je?! Zaključujem ovaj tekst, citatom švedskog pjesnika, Arnea Garborga:

"Niko nije sasvim obrazovan prije nego što nauči ćutati."